Путопис

ИТАЛИЈА (1): РИМ
Dolce Vita, упркос кризи
Нобеловац Хенрик Сјенкјевич није случајно рекао да сваки човек има две домовине: једна је она у којој се родио, а друга је Италија. Прошле године имала је приход од туризма 31 милијарду евра. А Рим, вечни град, одувек је био главни у том царству културе, хедонизма и живота на високој нози. За онолико колико трају данашњи туристички аранжмани тешко га је и омирисати како ваља. За спознавање његове суштине, каже Гете, потребна су два живота. Па, добро, да почнемо

Текст и фотографије: Мишо Вујовић

Италија није само колевка уметности, хуманизма, ренесансе, барока већ и модерне Европе, чији грађани с респектом посматрају стил и философију њених становника. Недавна истраживања у Европској унији показују да су Италијани најпожељнија нација Европе. Највећи број анкетираних изјаснио се да би желеo да постане Италијан или Италијанка. Веровали или не, чак и традиционално тврдокорни и домољубљу одани Немци, хладни и самоуверени Британци, кочоперни Французи, колоритни Холанђани... с радошћу би се трансформисали у темпераментне Апенинце. Поменута анкета управо потврђује Хенрика Сјенкјевича, пољског нобеловца, који је, пре више од сто година, написао да сваки човек има две домовине – једну у којој се роди, а друга је Италија.
Италијани важе за народ општеприхватљивих схватања, са најмање предрасуда, са најхармоничнијом различитошћу регионалног и локалног, истовремено лежеран и динамичан, склон добром гастрономском угођају, с најбољом „еспресо” кафом, богатим кулинарским ђаконијама, моцарелом, пастама, пицама, надахњујућим и питким вином, врхунском модом и, надасве пребогатим, културним наслеђем, на које су посебно поносни. Патриотизам и традиција и узвишен однос према идентитету код Италијана су веома изражени. То се подразумева и није присутно ни у једном полемичком амбијенту, од кафане до парламента.

„МУВАТОРИ” И „ГЛУПАЦИ”

Италија је данас једна од најатрактивнијих и најпосећенијих туристичких дестинација, а процењује се да се седамдесет посто културне баштине налази на њеном тлу. Важи за простор спонтаног и отвореног живота који се одвија на пјацама и трговима, где се тежи елегантном стилу, уклопљеном у ритам енергичне и емотивне музике, заливене добром капљицом и укусним залогајем. Наравно, луксуз, опуштеност и висок стил живота, у ери рецесије и пада продуктивности, има своју цену, која се, најпре, одражава на најниже слојеве становништва, али и на услуге у туристичкој привреди, што је чини мање привлачном за оне са плитким новчаником. Међутим, и поред великог националног дуга који премашује 1.900 милијарди, пада производње, великих потреса на тржишту финансија, осим малог присуства страха пред долазећим мерама штедње, навике код већине Италијана готово се нису промениле. Кафане и ресторани свакодневно су испуњени пословним и породичним дружењима, што, донекле, одсликава грчки синдром – у државној каси промаја, у сламарицама паре.
Новинар Енцо Биађи констатује да је у Италији ситуација увек трагична али никад озбиљна и да се суштинским стварима не бави политика већ судови и хумористи.
Лежерност, мистификација, склоност да се са мало енергије реализују велики подухвати, и све то да буде дизајнерски и маркетиншки перфектно упаковано и позиционирано, код једних, и марљивост, одговорност и креативност, код других, натерала је књижевника Ђузепеа Прецолија да своје сународнике сврста у две категорије – „муваторе” и „глупаке”, које би, као дијагноза, биле примењиве у ближем и ширем окружењу Апенинског полуострва:
„Онај ко нешто зна је глупак. Онај који успева је муватор. Глупаци раде, цркавају, плаћају дугове и порезе... Међутим, они који остављају утисак да Италија напредује су муватори који не раде ништа, али умеју да искористе оно што су урадили вредни и глупи.”
Не заостаје ни Енио Фланиано: „Италијани су индивидуе млохавих амбиција, заљубљеници у закон али и непоштовање закона, жандарме и лопове –истовремено, патриоте које не плаћају порез са убеђењем да су неко...”
Без обзира на поменуте склоности, готово да нема области, уметничког, културног, привредног, економског, спортског... живота у којима Италијани нису бриљирали, што потврђује и 20 добитника Нобелове награде. Италијански оптимизам није уздрман депресивним процентима пада производње, дугом који прелази 120 процената БДП, порастом незапослености... што потврђују истраживања друштвених мрежа, која показују да су у 2011. Италијани исказали највећи степен личне среће у развијеном свету.
Италија је, свакако, један од најблагодатнијих простора са одличним географским положајем, благом климом, пребогатом лепезом хедонистичких садржаја, што је чини туристичком велесилом. У прошлој години сврстана је на пето место светске туристичке листе, са приходом од 31 милијарду евра, иза Америке, Шпаније, Француске и Кине.

РИМ – ПРЕСТОНИЦА СВЕТА

Да ли су вечни град на седам брда основали Ромул и Рем, које је из Тибра извадила и одгајила вучица, како бележи легенда, или је настао из етрурског насеља на брду Палатин, како тврде археолози и историчари, у потпуности је ирелевантно за чињеницу да је Рим постаo Capitomundi – престоница света. Рим је град у коме живот интензивно тече 28 векова, град где прошлост и садашњост, складно се прожимајући, живе једна поред друге. Иако најутицајнији, најбогатији и најзначајнији, у неком периоду и најмоћнији град западног света, није успео да избегне пљачке и разарања, али је, ипак, сачувао огроман део наслеђа из старог Рима. Почев од Колосеума, највећег амфитеатра Римског царства који је могао да прими 50.000 гледалаца, ту су Форум, Златна кућа, Пантеон, Трајанови стубови, Трајанова тржница, Римске катакомбе, Циркус Максимус, Константинова капија, Цестијусова пирамида, Уста истине...
 Историјски центар Рима налази се на листи Унескове културне баштине и свакако је једна од најатрактивнијих и најпосећенијих туристичких локација у свету.
За два, три дана, колико обично трају посете Вечном граду, веома га је тешко омирисати. За разгледање потребни су месеци, а за упознавања са његовом суштином, како је рекао Гете – два живота. Као и у већини метропола, живот у Риму траје готово без фајронта. Пред зору се улична бука аутомобила и мопеда мало утиша, али жагор на, запуштеним и препуним отпада, улицама никада не престаје. Све је као у гротлу – помешани континенти, државе, народи, расе, језици, навике... И све те различитости Рим лепо и раскошно носи. У њему столује антика и Римско царство, ренесанса, барок, неокласицизам, Папа, висока мода, а, можемо слободно рећи, да је Рим центар отменог и лагодног живота. Италијани се не одричу ни једног дела своје историје и са поносом истичу архитектонски стил настао у фашистичком периоду између два светска рата. Најпознатији споменик је Универзитетска римска изложба из 1935. године, а најраскошније здање из тог периода је Палата италијанског народа,грађена у периоду од 1938. до 1943. године.
За упознавање Рима најбоље је пешачење комбиновано са отвореним аутобусима за разгледање чија дневна карта износи 18 евра. Наравно, треба се наоружати стрпљењем, удобном обућом у летњим месецима, водом насушном на плус 40 степени Целзијуса, а мерили смо овог јула у Риму и неколико степени изнад топлотне границе и, наравно, новцем који овде отвара све ризнице наслеђа и памћења. Улазнице се подразумевају свуда, од цркава, базилика, музеја, галерија, Колосеума, и крећу се од 10 до 30 евра. У кафанама је обавезан сервис, а распон цена у туристичком епицентру, у близину атрактивних знаменитости, веома је велики, тако да се чаша точеног пива креће од 3 до 15 евра, плус сервис уз слободну судијску, читај конобарску, процену солвентности госта.
Обилазак Рима, у коме сваки камен, свака рушевина имају историјску тежину, у човеку буди надахњујућа осећања о складу, естетици, монументалности, уопште о непролазности лепог и узвишеног, о завештању човека у зачараном и затвореном кругу духа, уметности, историје, о стваралачкој благодати генија да удахне живот мермеру, бронзи, камену, бетону...
Невероватна количина уметности, културе, историје, отменог и монументалног, на једном месту, на тренутак нас враћа из материјалистичке заслепљености и потрошачке похлепе, у коју полако тоне савремени човек. Рим је вечна инспирација стваралаца, град који је увек будио и мотивисао на померање човекових граница, што данас, у ери хладног метала и стакла, у бесомучном такмичењу безличног и монотоног, намеће питање: Каква дела ми остављамо потомцима?
Да ли су бесмртници, предати аскетском и непролазном, попут Микеланђела Буонаротија, Леонарда да Винчија, Каравађа, Ботичелија... слутили да иза себе остављају непроценљиво благо будућим генерацијама?

НАШ ПОХОД НА ДРЕВНИ ГРАД

Од солидног хотела„Регио”, са скромним доручком на менију и папреном ценом коришћења интернета (сат времена 5 евра), смештеног у близини Трга Републике и главне железничке станице Термини, наоружани мапама, папирним шеширима, лепезама, понеким кинеским сунцобраном, на плус 40 Целзијуса, започињемо нашу Римску туру. Претходно нас је Оливер, из туристичке агенције, опремио дресовима фудбалске репрезентације Италије, која се те ноћи пласирала у финале Европског првенства, и целокупна Италија је била у навијачком трансу. За Италијане фудбал није само најважнија споредна ствар на свету, већ, уз цркву и политику, трећи веома важан стуб државе.
Разбијени у стрелце, попут римских легија, кренули смо у освајање најпознатијих делова древног града. Славче или Славчо, у зависности у ком контексту му се обраћала супруга Дијана, пред полазак нас је понудио македонском жолтом, од двадесет два града, како би мало уједначили спољну и унутрашњу температуру.
Већина туриста у обилазак креће од Колосеума, који је, уз Музеј Ватикана, најпосећенији. Ту је, затим, незаобилазни Олтар отаџбине са спомеником последњем краљу Италије, Емануелу Првом, ожењеном омиљеном краљицом, Ређином Еленом (Јеленом Петровић Његош), кћерком последњег црногорског суверена, Николе Петровића Његоша.
Пролазимо поред Капитола, малог али славног брега, на коме се налази црква Санта Марија ди Арачели. У близини је још једно Микеланђелово монументално дело – Пјаца дел Кампидољо, које се убраја у најимпресивнија дела ренесансе. На Тргу Кампидољо налази се Капитолски музеј и седиште градске владе, а ту је и огромна античка статуа Марка Аурелија.
Неколико стотина метара ниже налази се црква Санта Марија Косметин, урађена у више стилова, са украсима, по чему је и добила име, али је познатија по „Устима истине”. Предање говори да свако ко слаже а гурне руку у уста Титанове маске, остаје без руке. Овде се, бележи легенда, проверавала верност, а како нико није остао сакат, неверних није било.
Барок је најочитији на трговима, а најрепрезентативнији примерак те уметности је Фонтана ди Треви, архитекте Николе Салвија, а ту су још Палата Мадама – седиште Сената и Палата Монтечиторио – седиште Посланичких клубова Италије.

ВАТИКАН

Посебан догађај, ван великих хришћанских празника, је недељна миса у Ватикану, коју, посредством озвучења на Тргу Светог Петра, прати на хиљаде верника. Трг је окружен бројним колонадама, са великим египатским обелиском из Нероновог циркуса и двема фонтанама, Бернијевом и Мадерновом. Већина чека да се на удаљеном балкону појави свети отац, који поздравља вернике на свим језицима света. Маса, као на стадиону, у трансу, овацијама поздравља Папу, након чега се отварају капије Базилике Св. Петра, формирају дуге колоне верника и туриста који сатима стрпљиво чекају да посете одаје Ватикана.
Сама унутрашњост Базилике несумњиво је од непроцењиве историјске и уметничке вредности. Изгледа моћно и раскошно. Верници целивају мермерне стубове, стаклене саркофаге са балсамованим телима папа и католичких светитеља. Неки не успевају да задрже емоције. Други не скривају осећање узвишеног и издигнутог изнад огромног људског мравињака. Моја осећања су подељена. На једној страни, дивљење Микеланђелу и његовом делу, на другој, свеже памћење о улози ватиканског клира и самог папе у несрећи српског народа у време Другог светског сата и последњих ратова на тлу бивше Југославије.
У једном делу Базилике, наспрам огромне статуе Папе Пија XII, налази се гробница са посмртним остацима Папе Јована II. Да ли случајно или не, и један и други су у размаку од 50 година позивали на одстрел српског народа.
„Папа Пије XII отворено је подржавао фашизам и антисемитизам”, тврди француски писац Едмон Парис. Дон Корнвел је крајем деведесетих година прошлог века објавио књигу Хитлеров Папа, у којој документовано илуструје улогу Папе Пија XII и Католичке цркве у најмрачнијим догађајима уочи и у време Другог светског рата.
Мој пријатељ, огроман човек меканог срца и простране душе, Григорије, више од сата је непомично стајао наспрам Пијете, на уласку у Ватиканску Базилику Петра Првог.
„Осетио сам неку чудну енергију када сам стао наспрам Пијете. Сузана се само привила уз мене. На тренутак ми се учинило као да је скулптура оживела, као да су се намах отворили мермерни капци мајке која светачком мирноћом у наручју држи мртвог сина. Она сама, на врху Голготе, истовремено прибрана у свом неописивом болу, какав само мајка може да осети за мртвим чедом. Видиш како и хладни мермер зна да проговори. Не могу да опишем, али Микеланђело, велики мајстор непоновљиве епохе, која је са његовим одласком завршена, је толико моћан и, чини ми се да је сво време био ту негде поред нас. Осећао сам ту драму ванвременског генија растргнутог између величанствене лепоте и мрака који га је окруживао”, занесено, с нескривеним узбуђењем, прича Григорије, док се хладимо најскупљом туром пива.

РЕЂИНА ЕЛЕНА И ЊЕГОШ

Била је једна од најраскошнијих и најхуманијих жена свога доба. Кћерка краља Николе Петровића, таста Европе, који је имао девет кћери, од којих се пет удало на дворове широм Европе. Зорка за последњег краља Србије, Петра Карађорђевића, Милица за великог кнеза Русије, Петра Николајевича, Анастасија за Ђорђа Максимилијановича Романовског, војводу од Лајхтенберга, а други пут се удала за великог руског кнеза, Николу Николајевича Романова, и Ана за принца Бетенберга, сина хесенског кнеза Александра.
„Васпитане су на таквој висини да су надвисиле Црну Гору”, записао је хроничар тог времена.
 Краљица Јелена није само била веома омиљена код италијанског народа, већ је важила за једну од најцењенијих дама на европским дворовима. Иако неки извори говоре да су се упознали и намах верили у Москви за време устоличења цара Николе Романова 1986. године, други бележе да су дипломатске активности између два двора око веридбе двоје племића трајале више од две године. Непроверена је остала и прича о њеној великој љубави са Николиним кршним перјаником Матановићем, која је морала бити подређена челичном очевом ставу да нема цене која се не може платити ако је то у интересу Црне Горе.
Ређина Елене, како су је Италијани звали, истицала се милосрђем, помагала је сиромашне, неговала рањенике у Првом светском рату, стизала у најсиромашније четврти и постала најомиљенији члан династије Савоја, а бискуп Ришар из Монпељеа званично је покренуо иницијативу да је католичка црква прогласи светитељком. У Риму је, у више наврата, боравио и њен славни предак, песник, владика и државник, Петар II Петровић Његош, коме је овај древни град, 2004. године, у парку Вила Боргезе поставио монументални споменик.

***

Увек престоница
За скоро три хиљаде година, Рим је био главни град Римског Царства, Римског Краљевства и Римске Републике, а од VIII века постаје столица Папске државе, и то траје све до 1870. године, када Рим постаје престоница Краљевине Италије, а 1946. године постаје главни град Републике Италије.

***

Град храмова и камених осмеха
Осим раскошне архитектуре, антике, барока, ренесансе, неокласицизма, пространих и прелепих тргова, у недрима Рима смештено је око 200 цркава и преко 900 базилика, мноштво паркова, скулптура, фонтана, богато украшених фасада, са којих вас посматрају камени лавови, коњи, корњаче, делфини... некако срасли са својим каменим стаништем и, понекад се учини да су вас поздравили лаганом гримасом или шеретским осмехом у тренутку када су, огледајући се у вашим зеницама, открили дивљење.

***

Палате
У време ренесансе аристократија је градила раскошне грађевине, попут Палате Квиринал, данас седишта председника Републике, Палате Венеција, Палате Фарнезе, Палате Барберини, Палате Киђи, седишта премијера Италије, Палате Спада, Виле Фернезина... које представљају само део римског архитектонског богатства.